Niko nije mogao da vjeruje kad se ovo desilo. Sve je izgledalo sasvim normalno dok se nije otkrila prava istina. Ono što su pokušali sakriti šokiralo je sve.
- Džojs Kertis iz Škotske živela je deset godina sa verovanjem da je njen sin mrtav. Svaki dan nosila je u sebi tihu bol, pomirena sa mišlju da ga nikada više neće videti. A onda, kad je već naučila da živi sa tugom, stigao je poziv koji je preokrenuo sve što je mislila da zna. Glas s druge strane žice bio je glas njenog sina — živog, umornog, ali živog.
Sve je počelo još 2009. godine. Nikola, tada mladić pun planova, odlučio je da krene na put po Evropi. Posle gubitka posla, rekao je majci da želi da „prodiše“, da vidi svet, da putuje kroz Francusku i Španiju. Džojs ga je razumela, iako je u sebi osećala strepnju. Povremeno su razmenjivali poruke, sve dok jednog dana nije prestao da se javlja. Dani su se pretvorili u nedelje, nedelje u godine, a svaka tišina bila je sve teža.
Nijedna vest, nijedan trag, nijedna poruka. Džojs je slala mejlove, pozivala ambasade, raspitivala se kod prijatelja, ali odgovora nije bilo. Vremenom je bol prešao u tiho prihvatanje. Počela je da veruje da joj je sin mrtav. Odlazila je u crkvu, palila sveće, molila se i plakala, pokušavajući da pronađe mir u ideji da je njen sin na nekom boljem mestu. U njenom srcu, on je već bio otišao.
- I onda, deset godina kasnije, u trenutku kada joj se svet već drugi put rušio — jer je upravo izgubila muža — zazvonio je telefon. Sa druge strane linije javila se medicinska sestra iz bolnice na jugu Francuske. Glas joj je bio blag, ali reči su bile teško pojmljive: „Vaš sin Nikola je živ.“
Džojs je ostala bez daha. Pomislila je da je u pitanju greška, šala, možda zla igra sudbine. Ali onda je čula glas koji je godinama sanjala: „Mama, ovde tvoj Nikola.“ Ruke su joj drhtale, srce joj je ubrzano kucalo, a suze su joj se slivale niz lice. Deset godina bola pretvorilo se u trenutak čistog čuda.
- Nikola joj je objasnio da je tokom godina lutanja po Evropi završio na ulici, teško bolestan, sa problemima sa plućima i astmom. Bilo mu je potrebno stalno lečenje, ali kao beskućnik to nije mogao da dobije. Još 2010. godine bio je primljen u jednu francusku bolnicu, gde su ga nakratko pronašli i kontaktirali s majkom. Džojs je tada otputovala u Francusku, videla ga, obasula ga toplinom i donela mu stvari i nove cipele.
Taj susret bio je kratak, ali pun nade. Nikola joj je tada obećao da će se vratiti kući. Međutim, ubrzo nakon što je napustio bolnicu, ponovo je nestao. Nije ostavio nikakav trag. Džojs je pokušavala da ga pronađe, ali svaki put bi nailazila na zid tišine. Na kraju je morala da se pomiri sa onim što je najviše bolelo — da je možda zauvek izgubila svog sina.
- Godine su prolazile. Ona je nastavila da živi, ali je u srcu nosila prazninu koja nije prolazila. Svaki put kad bi čula vest o nekome nestalom, pitala bi se da li je i njen Nikola možda negde tamo. Kada je pandemija pogodila svet, njeni strahovi su se pojačali. Mislila je da, ako je bio živ, možda više nije.
A onda je stigao taj poziv iz 2024. godine. Ovaj put, osim medicinske sestre, javio joj se i britanski konzulat, potvrdivši da je Nikola zaista živ i da je ponovo hospitalizovan u Francuskoj. Džojs je tada prvi put nakon više od decenije razgovarala sa njim. Njegov glas bio je tih, umoran, ali pun života. Kada ga je pitala: „Dolaziš li kući, Niki?“, on je odgovorio jednostavno: „Da.“
U tom trenutku, Džojs je osetila da su se godine bola i neizvesnosti slomile pod težinom nade. Znala je da pred njima stoji dug put, ali prvi korak je već bio načinjen — njen sin je živ, i želi da se vrati.
- „Ne mogu ni da zamislim kroz šta je prošao,“ rekla je kasnije, „ali sada želim samo jedno — da ga zagrlim i dovedem kući.“ Pripremala se za put u Francusku, ispunjena strahom, uzbuđenjem i nevericom. Nakon svega što je prošla, nije bila sigurna kako će izgledati njihov susret. Da li će Nikola biti isti? Da li će moći da zaborave sve te godine izgubljenog vremena?
Dok pakuje torbu, Džojs misli o svemu što su propustili — rođendane, praznike, obične dane kada bi se samo nasmejali jedno drugom. Sve to vreme ona je palila sveće za sina za koga je mislila da je mrtav, a on je negde, sam i bolestan, pokušavao da preživi.
- Ova nadrealna priča podseća da majčinska ljubav ne zna za granice ni vreme. Džojs je verovala da je izgubila sina, ali nikada nije prestala da se nada, makar u tišini. A ta tiha nada, kao da ju je nešto čulo, vratila joj je ono najvrednije.
Nikolina sudbina još uvek je neizvesna, ali jedno je sigurno — majka i sin ponovo su pronašli put jedno do drugog. Posle deset godina tame, Džojs ponovo ima razlog da veruje. Njena priča postala je simbol snage, upornosti i neuništive veze između majke i deteta.
Nekad je dovoljan jedan poziv da oživi svet koji je odavno sahranjen u sećanju. Za Džojs, taj poziv nije bio kraj, već novi početak.
