Na prvi pogled delovala je kao neko kome biste bez razmišljanja poverili ključeve kuće. Osmeh, tople reči i domaća kuhinja skrivali su nešto što niko nije želeo da vidi. Ova priča pokazuje koliko istina može biti mračnija od svake fikcije.
- Postoje životne priče koje ostavljaju nelagodu dugo nakon što se ispričaju, ne zbog brutalnosti, već zbog načina na koji razbijaju uverenja o ljudima i njihovoj prirodi. Jedna takva priča vezana je za Nani Dos, ženu koja je u američkoj istoriji ostala zapamćena kao prva i najpoznatija serijska ubica ženskog pola, ali i kao osoba koja je godinama uspevala da se sakrije iza lika bezazlene, nasmejane bake.
Spolja, Nani je delovala kao oličenje topline. Bila je ljubazna prema komšijama, gostoprimljiva i uvek spremna da sasluša. Njena najveća snaga bio je upravo taj osmeh, jer je razoružavao sumnju i ulivao poverenje. Malo ko je mogao da zamisli da se iza takve spoljašnjosti krije hladna proračunatost. U njenom domu, kuhinja nije bila samo mesto okupljanja, već prostor u kojem su se, neprimetno, lomile sudbine.
Tokom gotovo trideset godina, smrt je na čudan način pratila njen život. Umirali su muževi, bliski rođaci, pa čak i deca i unuci. Svaki odlazak bio je objašnjen bolešću ili naglim pogoršanjem zdravlja. U vremenu kada medicina nije mogla lako da razjasni uzroke smrti, a porodične tragedije nisu bile retkost, niz nesreća nije odmah pobudio sumnju. Nani je uvek ostajala ona koja tuguje, oblači crninu i nastavlja dalje, kao da je navikla na gubitak.
- Ipak, jedan čovek uspeo je da se izvuče iz tog obrasca. Čarli Bregs, njen prvi muž, bio je jedini koji je preživeo brak sa njom. Njihov odnos nije ličio na romantične priče kojima je Nani bila opsednuta, čitajući ljubavne romane i sanjajući idealnog partnera. Umesto toga, brak je bio ispunjen svađama, razočaranjima i osećajem da nešto duboko nije u redu. Čarli je prvi počeo da primećuje ponavljanja – čudne zdravstvene tegobe koje su se javljale nakon obroka i atmosferu stalne opasnosti.
Instinkt mu je, kako je kasnije govorio, bio jači od razuma. Postao je jedini muž koji je odbijao da jede hranu koju mu je spremala. Umesto da pokuša da je razotkrije, odlučio je da ode. Uzeo je dete i nestao iz njenog života, ostavljajući iza sebe brak koji je mogao imati koban kraj. Taj odlazak, koji je mnogima delovao kao kukavičluk, zapravo mu je spasao život. Godinama kasnije, upravo je on policiji ispričao svoje sumnje i objasnio razloge zbog kojih je verovao da je Nani sposobna za zločine koje niko drugi nije hteo da vidi.
Za Nani, život se nastavio istim tokom. Njena potreba za savršenom ljubavlju, oblikovana pričama iz romana, postajala je sve mračnija. Kada bi stvarnost razbila njene iluzije, ona bi tražila način da ponovo uspostavi kontrolu. Brakovi su se nizali, a sa njima i smrti. Svaki novi partner bio je nova nada, ali i nova potencijalna žrtva.
- Ono što ovu priču čini posebno uznemirujućom jeste kontrast između njenog ponašanja i dela. Svedoci su kasnije govorili da je Nani bila vedra, sklona šalama i da nikada nije pokazivala otvorenu mržnju. Upravo zbog toga dobila je nadimak „bakica koja se kikoće“. Taj nadimak postao je jezivo simboličan u trenutku kada je, u sudnici, priznala zločine uz osmeh koji je šokirao javnost. Taj smeh ostao je jedan od najupečatljivijih momenata američke kriminalne istorije.
Njeno razotkrivanje nije došlo brzo. Tek kada je broj sumnjivih smrti postao prevelik da bi se ignorisao, a obrasci su se počeli jasno ponavljati, vlasti su povezale činjenice. Javnost je bila zatečena. Kako je moguće da je jedna naizgled obična žena godinama uspevala da prevari sistem? Odgovor se krio u duboko ukorenjenim predrasudama. Malo ko je bio spreman da poveruje da „dobrodušna baka“ može biti hladnokrvni ubica.
Priča o Nani Dos prevazilazi okvire obične kriminalne hronike. Ona je snažno upozorenje koliko često sudimo na osnovu izgleda i koliko lako zanemarujemo unutrašnji osećaj kada nam neko deluje „previše normalno“. Čarli Bregs je preživeo jer je slušao instinkt i imao hrabrosti da ode kada je osetio opasnost.
- Na kraju, ostaje gorčina, ali i važna pouka. Zlo ne dolazi uvek uz buku i nasilje. Ponekad dolazi tiho, sakriveno iza osmeha, toplih reči i tanjira domaće hrane. Razumevanje ovakvih priča važno je ne zbog morbidne radoznalosti, već zato što nas uči da pažljivije slušamo sopstveni osećaj i ne zatvaramo oči pred znakovima koji ne odgovaraju našim očekivanjima.
