U jednom od najtežih trenutaka ratnog sukoba 1994. godine, dogodila se situacija koja podseća na pravu ljudskost i prijateljstvo, čak i u najkrvavijim okolnostima. Asim H., vojnik Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH), sa svojim saborcima bio je suočen s gotovo sigurnom smrću, ali je sudbina odlučila drugačije, zahvaljujući jednom neočekivanom susretu iz prošlosti.
“Služio sam JNA 1986./1987. godine,” započinje svoju priču Asim. “Jedan od mojih najboljih drugova bio je Miroslav J., i nas dvojica smo bili gotovo nerazdvojni tokom služenja vojnog roka. Proveli smo mnogo vremena zajedno, često smo se šalili, pričajući kako ćemo jednog dana zajedno biti u rovu ako nas ikada napadne SSSR.” Njihova šala o sovjetskoj invaziji zvučala je bezazleno u tim mladalačkim danima, a ni u snu nisu mogli zamisliti da će se pronaći na suprotnim stranama u budućem ratu.
Godine su prolazile, a njih dvojica su izgubili kontakt. Asim je pokušao da pronađe Miroslava oko 1990. godine, ali mu je rečeno da se odselio sa svojom porodicom. Rat u Bosni počeo je 1992. godine, a do 1994. Asim je već bio vojnik ARBiH, suočen s neprijateljskim snagama Vojske Republike Srpske (VRS).
“Te godine, moja jedinica je bila okružena. VRS je napredovala, a mi nismo imali snage da im se suprotstavimo. Bili smo u bezizlaznoj situaciji. Pozvali su nas preko megafona da se predamo, i nakon kraćeg pregovora odlučili smo da izađemo jedan po jedan,” seća se Asim tog trenutka. Kada je došao njegov red, sa strahom u srcu predao je dokumenta neprijateljskom vojniku. Na njegovo iznenađenje, vojnik koji ga je legitimisao bio je njegov stari prijatelj iz JNA, Miroslav J.
“Pogledao me, ali nije rekao ništa. Samo me proslijedio dalje.” Asim je bio potpuno zatečen. Nije imao hrabrosti da kaže bilo šta, strah ga je obuzeo, razmišljajući o mogućnosti da bi ga Miroslav mogao odmah strijeljati. No, situacija je krenula u neočekivanom pravcu.
Nekoliko sati kasnije, Miroslav je došao do zarobljenih vojnika i pozvao Asima na razgovor. “Pomislio sam da ću biti prvi strijeljan,” priča Asim. “Došao sam do njega, a on mi je rekao da sjednem. Zatvorio je vrata, spustio pušku na sto i onda, potpuno neočekivano, rekao: ‘Gdje si, druže moj? A rov? A Sovjeti? A invazija?’ Nisam mogao vjerovati šta čujem.”
Miroslav je tada otkrio Asimu da ga je prepoznao čim ga je video, ali nije smeo da pokaže nikakvu emociju pred svojim saborcima. Zagrli su se, obnavljajući prijateljstvo koje su stekli u mladosti. “Srce mi je bilo puno kad sam te vidio,” rekao je Miroslav, objašnjavajući Asimu svoj plan.
Miroslav je odlučio da spasi Asima i njegove saborce. “Srediću da vas pustimo kroz pacovske kanale. Reći ću mojima da ste plaćeni od Alije i da idete ka vrhovnoj komandi, ali znaš da bi mogao ozbiljno najebati zbog ovoga,” rekao mu je. Asim je bio u šoku, misleći da je sve samo šala. Ali, Miroslav ga je vratio među saborce, i ubrzo su im povezali oči i ukrcali ih u autobus.
Vozili su ih nekoliko sati, a Asim je bio siguran da ih vode u smrt. “Mislio sam da je sve gotovo, da je sve bila samo prevara. Vozili smo se u tišini, a ja sam bio potpuno beznadežan,” priča Asim. Međutim, kada su stigli na destinaciju, i kada su im skinuli poveze s očiju, ispred njih je bio Crveni krst – znak da je u toku razmena zarobljenika.
U trenutku kada je ugledao Crveni krst, Asim je znao da je Miroslav održao svoje obećanje. “Okrenuo sam se prema njemu, a on mi je samo namignuo i klimnuo glavom,” priča Asim. Tada mu je postalo jasno da prijateljstvo koje su izgradili u mladosti nije zaboravljeno ni u ratu.
Ova priča svedoči o tome da, bez obzira na to koliko rat može biti surov, ljudskost i prijateljstvo mogu opstati čak i u najtežim vremenima. Miroslav J. nije bio samo vojnik VRS-a, već čovek koji je rizikovao sopstveni život da bi spasio svog starog prijatelja.
