Ono što je trebalo da bude veoma kratak predah od svakodnevnih obaveza i muka, za Ružicu je to bio kompletan preokret koji je promenio njenu svakodnevnicu i pri čemu je dobila potpuno druge brige…
Letovanje koje je trebalo da bude samo kratak predah od svakodnevnih obaveza, za Ružicu iz Srbije pretvorilo se u životnu prekretnicu. U mirnom grčkom mestu Stavros, među mirisima mora i pesmom cigala, dogodilo se ono što je malo ko očekivao – susret sa Harisom, lokalnim ugostiteljem, koji je nakon samo šest dana prerastao u brak. I dok su mnogi ovu odluku posmatrali kao nepromišljeni hir, njihova ljubav se pokazala kao snažna i postojana, jer danas, više od dve decenije kasnije, njih dvoje i dalje stoje jedno uz drugo.
- Njihova priča počela je sasvim spontano. Ružica je sa prijateljicama jedne večeri uživala u lokalnoj taverni, kada im je prišao konobar Haris, koji je govorio malo srpskog jezika. Njegova bliskost sa srpskim turistima odmah je ostavila pozitivan utisak. Te večeri započeli su razgovor koji je prerastao u svakodnevno viđanje. Nisu imali mobilne telefone, dogovori su se pravili licem u lice, uz smeh i poglede. Kada je došao dan za povratak kući, autobus kojim je Ružica trebalo da krene nije stigao. Njene prijateljice su pronašle prevoz do Srbije, ali ona je odlučila da ostane još jedan dan. Taj jedan dan pretvorio se u 21 godinu.
Ružica i Haris danas žive u Solunu i imaju četvoro dece. Njihov brak je prošao kroz mnoge izazove, ali i lepote koje nosi zajednički život u zemlji koja joj je nekada bila strana. Iako se u početku suočavala sa osudama, pa čak i gubitkom kontakta sa nekim prijateljima i rodbinom, Ružica ističe da nije zažalila zbog svoje odluke. Naučila je jezik, prilagodila se novoj sredini, radila i brinula o porodici – sve to uz podršku supruga.
- Njihov porodični život spoj je dve kulture. Srpska i grčka tradicija prepliću se u svakodnevici: dok se za slavu sprema prasetina, za Uskrs se, po grčkoj tradiciji, obavezno farbaju crvena jaja. Deca su odrasla dvojezično, u duhu oba naroda, naučena da poštuju i srpske korene i grčku svakodnevicu.
Ipak, idila koju drugi vide spolja nije uvek bila jednostavna. Njihov najmlađi sin, Petros, rođen je sa razvojnim teškoćama koje zahtevaju stalnu negu i dodatnu pažnju. Ta činjenica unela je novu dimenziju u njihov brak – dimenziju brige, borbe i emocionalnog napora. Ružica priznaje da su se suočili sa teškim trenucima kada su otkrili sinovljevo stanje. Prvo je došao šok, zatim poricanje, a onda i prihvatanje. Uz sve to, borili su se i sa slabostima grčkog zdravstvenog sistema, koji nudi tek osnovnu pomoć, dok veliki deo terapija i podrške snose sami.
- Dok Haris pokušava da zadrži vedrinu i pozitivnost, Ružica priznaje da često oseća teret svakodnevne borbe na svojim plećima. Ona je ta koja zakazuje terapije, posećuje specijaliste, komunicira sa institucijama. Iako zna da njen suprug voli decu i da želi najbolje, ponekad ima osećaj da se on povlači u tišinu, dok ona ostaje na prvoj liniji svakodnevne borbe.
Vremenom su njihovi odnosi postali više partnerski nego romantični. Spontanost i nežnost ustupili su mesto praktičnosti i odgovornosti. Postali su saborci, roditelji u zajedničkoj misiji, ali bez prostora za sebe kao muškarca i ženu. Ružica to opisuje kao zid između njih – ne zid netrpeljivosti, već zid tuge i tišine koji oboje osećaju, ali ga ne znaju srušiti.
- Ipak, kroz sve izazove, jedno je ostalo nepokolebljivo – njihova posvećenost porodici. Ružica ne traži sažaljenje, već razumevanje. Smatra da je vreme da se više govori o majkama koje žive između terapija i društvene tišine, koje ponekad zaborave da su i one ljudi, žene, supruge – ne samo borci. U svojoj priči poziva na saosećanje i osnaživanje svih roditelja koji se svakodnevno suočavaju sa sličnim izazovima.
Njen sin je, kako kaže, njeno sunce, njena snaga. Ali i ona ima trenutke kada bi želela da je neko zagrli i kaže: „Biće u redu. Dobro ti ide.“ U svetu koji često ignoriše tihe borbe, Ružičina priča osvetljava važnu istinu: da je ljubav mnogo više od zaljubljenosti. Ljubav je i kada ostaješ. I kada se boriš. I kada ne znaš kako dalje – ali ipak nastavljaš.
Ova priča, iako počinje kao bajka, postaje svedočanstvo o stvarnom životu – o svakodnevici koja nosi i radost i tugu, o izborima koji menjaju sudbinu, i o snazi jedne žene da voli, izdrži i ostane. Jer porodica, kako Ružica kaže, ne odustaje. Čak i kad je teško. Pogotovo kad je teško.
