Rođena bez zagrljaja majke i prezimena koje bi joj pripadalo, mlada žena čiju priču donosimo godinama je živela između tuđih prezimena i privremenih adresa. Ostavljenost nije pamtila, ali ju je taj osjećaj uvek proganjao. U nastavku saznajte šta je desilo joj se nakon mnogo godina…
Rođena sam kada je moja majka imala samo 17 godina. Umesto da me podigne, odlučila je da me da na usvajanje. Prolazile su godine, a pitanje ko je ona i zašto me ostavila nikada me nije napuštalo. Sa svojih 20 godina skupila sam hrabrost da je pronađem. Naivno sam se nadala nekom toplom susretu, možda zagrljaju, objašnjenju koje će mi doneti mir. Ali sve što sam dobila bila je kratka i hladna rečenica: „Zaboravi na mene. Moj muž je moćan čovjek, ostavio bi me ako sazna za tebe.“
- U toj rečenici bilo je nešto što mi nije dalo mira. Nije zvučala iskreno, više kao izgovor ili opravdanje. Ipak, nisam imala izbora nego da odustanem – barem tada. Otišla sam kući sa osećajem da sam izgubila nešto što nikada zapravo nisam ni imala. Pomirila sam se s tim da joj nije stalo i da je moj pokušaj bio uzaludan.
Godinu dana kasnije, moj život se iz korena promenio. Na mom pragu se pojavio nepoznat čovek – muž moje biološke majke. Rekao je da moramo razgovarati. Ušao je i odmah prešao na stvar. Čuo je razgovor između svoje supruge i njene majke. Slučajno. U tom razgovoru saznao je da postojim – njihova davno ostavljena tajna.
- Bio je šokiran, ali i povređen što mu je sve to godinama skrivano. Kada je pitao svoju ženu da obnovi kontakt sa mnom, ona je bez imalo emocija izjavila da sam za nju „mrtva“. Te reči su ga pogodile, ali nije odustao. Unajmio je privatnog istražitelja i rešio da me pronađe sam. I uspeo je.
Sedela sam dok mi je sve to pričao, drhteći. Nisam znala šta da mislim. U njegovim očima nije bilo ni trunke osude. Bio je tu jer je želeo da upozna mene – dete svoje supruge koje ona nikada nije želela priznati.
- U jednom trenutku, iz torbe je izvadio veliku kovertu i pružio mi je. Ruke su mi se tresle dok sam je otvarala. Unutra su bile fotografije dvije devojčice – mojih polusestara, za koje nikada nisam ni znala da postoje. Njihova lica su me istovremeno zabolela i ispunila čudnom toplinom. Pomisao da sam deo nečije porodice, da negde pripadam, bila je gotovo nestvarna.
Pored fotografija, u koverti je bila i značajna suma novca. Znao je da mi je potreban. Bila sam bez stabilnih primanja, borila se svakog meseca da sastavim kraj s krajem. Taj novac mi je značio mnogo više od same vrednosti – bio je znak da neko brine, da neko vidi moju borbu i želi da mi olakša.
- Ustala sam i zagrlila ga. Nisam mogla izgovoriti ni jednu reč, samo su mi suze tekle niz lice. Tada mi je tiho rekao da, iako njegova supruga nikada ne želi da me vidi, vrata njihove kuće su mi uvek otvorena. Pozvao me da upoznam svoje sestre kad god budem spremna.
Nikada u životu nisam doživela takvu dobrotu od stranca – ili bar nekoga ko mi je dotad bio stran. U tom jednom gestu, tom dolasku, rečima i delu, on mi je pokazao kako izgleda očinska briga. Učinio je da se po prvi put zapitam kako bi moj život izgledao da sam imala nekoga poput njega pored sebe od samog početka.
Iako se moja biološka majka i dalje odriče mog postojanja, tog dana sam dobila nešto vrednije od njenog priznanja. Dobile su me moje sestre, dobila sam njega – čoveka koji nije morao ništa da uradi, a ipak je učinio sve. Taj susret mi je pokazao da porodica nije uvek ono što nas rodi, već ono što nas pronađe i prihvati kad nam je najpotrebnije.
