U hladnoj bolničkoj sobi, dok su drugi odlazili s cvećem, osmesima i balonima, jedna devojka je ostala sama. Držala je u naručju uplakanu bebu, a osećaj praznine u sobi bio je snažniji od svih bolova koje je pretrpela. Ta devojka bila je Mila – tada jedva šesnaestogodišnjakinja čiji se život iz temelja promenio u trenutku kada je test za trudnoću pokazao dve crvene linije.
- Nije zaplakala. U stvari, nije znala ni kako da reaguje. Samo je nemo gledala u mali komad plastike, ne shvatajući u potpunosti koliko će se njena svakodnevnica promeniti. Otac deteta, tada osamnaestogodišnji Marko, odmah je odbacio svaku odgovornost. Hladno je izgovorio da odlazi u Nemačku i da to više nije njegov problem. Bez kajanja, bez pogleda unazad.
Kod kuće nije naišla na razumevanje. Majčin šamar bio je prvi odgovor. Otac, tih i suzdržan, izgovorio je samo jednu rečenicu koja je ostala da odjekuje u njenim mislima: „Ili dete ili naš dom. Odaberi.“ Mila je odabrala dete. I tako je ostala bez doma.
- Nekoliko dana provela je kod prijateljice, zatim kod rođake, ali mesta za nju i bebu nije bilo ni u tuđim domovima. Na kraju je završila u domu za trudne devojke, sama, uplašena, ali odlučna da izdrži. Porod je bio bolan, dugačak i mučan. Nije bilo nikoga da je podrži, da je drži za ruku, da joj kaže da će sve biti u redu. Ipak, kada je prvi put ugledala svoju ćerku, malu, krhku, ali zdravu, znala je da mora pronaći snagu.
Dok su druge majke primale poklone i poruke, objavljivale slike sa porodicom, njen krevet je ostao prazan. Nije bilo plišanih igračaka, nije bilo osmeha ni čestitki. Samo tišina, bebin plač i iscrpljenost koja ju je slamala.
- U jednoj od tih teških noći, kada više nije znala kako da umiri ćerku, vrata sobe su se otvorila. Tiho je ušla žena u belom mantilu. Noćna bolničarka Ana, s toplim pogledom i blagim osmehom, prišla je, uzela bebu i nahranila je. Zatim je sela kraj Mile i rekla: „Mogu ti pokazati kako da je podigneš kad je boli stomak. Nisi pogrešila. Samo nikada nisi imala priliku da naučiš.“ Te reči su joj prvi put dale osećaj da nije nevidljiva. Prvi put se osećala kao majka, a ne kao problem.
Kada se ujutro probudila, Ana više nije bila tu. Ali je na ormariću ostavila poruku sa brojem telefona i kratkom rečenicom: „Ako ti ikada zatreba pomoć – zovi.“ Mila nikada nije okrenula taj broj. Ali tu poruku je godinama nosila sa sobom, kao podsetnik da ipak postoji neko ko je vidi i razume.
- Po izlasku iz bolnice, nije imala gde da ode. Privremeni smeštaj našla je u mračnom podrumu stare zgrade. Improvizovani krevetac napravila je od kartonskih kutija. Počela je da radi u pekari – prvo kao pomoćna radnica, zatim je učila kako se mesi testo, a s vremenom je naučila da pravi kolače. Bebu je vodila sa sobom, ostavljala je pored vreća brašna, dok je radila. Bilo je dana kada nije imala ni za hleb, ali je uvek nalazila način da ćerka, Ema, ima sve što joj treba.
Godinama je skupljala snagu. Dan po dan. Trudom, upornošću i verom u bolje sutra. I uspela je.
- Deset godina kasnije, Mila je vlasnica male pekare koja je postala poznata po mirisnim pecivima i kolačima. Zapošljava dve žene koje su i same prošle teške životne puteve. Njena ćerka Ema svira klavir i sanja o tome da jednog dana postane lekarka. Na zidu, odmah iza kase, u skromnom ramu, visi fotografija žene u belom mantilu. Ispod slike piše: „Za Anu – prvu osobu koja me pogledala kao majku, a ne kao grešku.“
Kada je mušterije pitaju ko je to, Mila odgovara jednostavno: „To je neko ko mi je jednom pružio nadu. Nekad je i to dovoljno da ti spasi život.“
