U današnjem članku donosimo savete vezane za ljude koji imaju problema sa insulinskom rezistencijom i nisu sigurni kako da je regulišu. U nastavku Vam donosimo ispovest devojke koja je dugo vremena vodila bitku sa ovom mukom, pa odlučila je da podeli sve što zna sa nama i time pomogne drugima sa istim problemom…
Godinama sam se borila s viškom kilograma i iscrpljenošću koja je postajala sve prisutnija. Isprobavala sam razne dijete – od popularnih brzinskih režima do rigoroznih planova ishrane koji su obećavali rezultate. Vežbala sam s vremena na vreme, čak sam u nekim periodima i potpuno prestajala da jedem, verujući da će to pokrenuti promenu. Međutim, sve bi se na kraju završavalo isto: kratkotrajan rezultat i povratak starim navikama. Taj osećaj neuspeha bio je stalan pratilac.
- Tek kada sam konačno odlučila da posetim lekara specijaliste, shvatila sam da uzrok mog problema nije bio samo u tome što sam „slaba na slatkiše“ ili „lenja za trening“, kako sam sebe često osuđivala. Nakon detaljnih analiza, dobila sam dijagnozu – insulinska rezistencija. I sve je tada dobilo smisao.
Odjednom mi je postalo jasno zašto nikada nisam imala dovoljno energije, zašto sam stalno bila gladna, zašto sam najviše masnoće nakupljala u predelu stomaka, i zašto mi je gubitak kilograma uvek bio borba sa vetrenjačama. Moj organizam se zapravo neprestano borio da uspostavi ravnotežu koju sam mu nehotice narušavala.
- Susret sa endokrinologom bio je prekretnica. Nije mi dao nikakav skup tretman niti me uputio na ekstremne režime. Umesto toga, pružio mi je jednostavan vodič: ishrana po principima mediteranske dijete, uz nekoliko prilagođavanja specifičnih za osobe koje imaju problem sa insulinskom rezistencijom. Suština tog pristupa bila je jednostavna – tri obroka dnevno, u pravilnim vremenskim razmacima, bez užina, bez preskakanja obroka.
Isprva mi se to činilo previše jednostavno da bi moglo da funkcioniše. Navikla sam na komplikovane režime i beskrajno brojanje kalorija. Ipak, odlučila sam da dam šansu. Promenila sam namirnice koje unosim – uvela više povrća, zdrave masti iz maslinovog ulja i orašastih plodova, smanjila unos prerađenih ugljenih hidrata, izbacila beli hleb i industrijske šećere, a proteine uzimala iz ribe, piletine i manjih količina integralnih žitarica.
- Već nakon dve nedelje osetila sam promenu koju nikada ranije nisam iskusila. Telo mi se više nije opiralo. Nestali su iznenadni padovi energije koji su me ranije sputavali da završim dan bez osećaja umora. Nestala je potreba da se noću vraćam do frižidera u potrazi za nečim slatkim. Po prvi put sam se osećala kao da moje telo sarađuje sa mnom, a ne da vodi rat protiv mene.
Kilogrami nisu nestajali preko noći. Ali ono što jeste nestalo bila je anksioznost vezana za hranu. Više nisam brojala zalogaje niti se pitala kada ću opet jesti. Pratila sam ritam koji mi je lekar savetovao, jela sam kada je vreme za obrok i birala ono što mi prija. Sitost je postala prirodna, a ne nametnuta voljom.
- Danas više ne merim kilažu svakog jutra, niti se gledam u ogledalo tražeći promene iz dana u dan. Naučila sam da slušam signale svog tela. Naučila sam da mi disciplina ne znači odricanje, već slobodu. Ne osećam više grižu savesti posle svakog obroka, jer znam da biram ono što mi pomaže, ne ono što me vuče unazad.
Povratak sebi ne događa se preko noći. Nema čarobnih rešenja. Ali postoji razumevanje. Kada shvatite šta se dešava unutar vas, prestajete da budete neprijatelj sopstvenom telu. U mom slučaju, dijagnoza insulinske rezistencije bila je početak novog odnosa sa sopstvenim zdravljem. A taj odnos danas je ono na šta sam najviše ponosna.
Više se ne borim s hranom. Više ne bežim od ogledala. Umesto da tražim savršenu dijetu, pronašla sam balans. I, možda najvažnije, vratila sam sebi osećaj dostojanstva i kontrole.
