Putovanje kroz brak: Priča o ljubavi i gubitku
Bila sam u braku tri godine. Uobičajeno se smatra da je prva godina braka najizazovnija, no za mene je to vreme bilo ispunjeno radošću i entuzijazmom. Možda je to bilo zbog toga što smo tada zajedno gradili naš dom, korak po korak, stvarajući temelje naše budućnosti. Uživali smo u svakom trenutku, od preuređenja stana do zajedničkog planiranja budućnosti, sanjajući o porodici i djeci. Osećala sam se voljeno i podržano, sa sigurnošću da radimo na nečemu što će nas spojiti još čvrsto. Kada smo konačno završili sa uređenjem stana i kada sam pomislila da je sledeći korak rađanje djeteta, stvari su se naglo promenile.
Moj suprug je postao opsjednut video igricama, dok sam se ja osećala kao da sam ostavljena sama da se suočim sa životom. Sva kućna ponašanja, od posla, kuhanja, čišćenja do plaćanja računa, pala su na moja leđa. Umesto da tražim pomoć, uvjeravala sam se da je to normalno, da je prirodno da žena nosi veći teret u braku. Iako su mi prijatelji često govorili da je važno postaviti granice i tražiti podršku, ja sam bila uverena da je to samo prolazna faza. Međutim, kada je došla naša prva godišnjica braka, shvatila sam koliko sam bila u zabludi. Osećala sam se kao da se moj svet urušava.
Na godišnjici, nisam dobila poklon. Iako materijalne stvari nikada nisu bile prioritet, godišnjica nosi simboliku, ona nas podseća na zavete i zajedništvo koje smo izrekli. Tog dana prvi put sam osjetila duboku prazninu. Događaji su se nastavljali nizati; Bajram je došao, a ja sam ga ispratila na bajram-namaz, čekajući ga kod kuće s kafom i baklavom, očekujući da će se barem malo potruditi oko mene. Ni tada nije bilo nikakvog znaka pažnje s njegove strane. Sledeći važan datum bio je 8. mart, koji je prošao bez cvijeta i bez reči pažnje. U tom trenutku, shvatila sam da nešto nije u redu, ali nisam imala hrabrosti da se suočim s tim. Osećala sam se kao da tonem u duboku crnu rupu iz koje nema izlaza.
U tom trenutku počeli su moji napadi panike. Svekrva i suprug su me ponizavali, umanjujući svaki moj trud. Svaka suza koju sam prolila bila je simbol mog unutrašnjeg bola. Osećala sam se kao da tonem u moru bez nade. Konačno, u junu sam donijela odluku da spakujem svoje stvari. Odlazak je bio najteža stvar koju sam ikada uradila, jer sam ga volela bezuslovno. Pitala sam se hiljadu puta da li da ostanem ili odem, ali nijedan odgovor nije imao smisla. Osećala sam se kao da mi srce cepa na komade, ali sam znala da ne mogu više trpeti ovu bol.
Tek tada je počeo da me traži. Kada mu nisam bila potrebna, postajala sam nevidljiva. Tokom poslednjih nedelja našeg zajedničkog života, spavala sam sama, na levoj strani kreveta, gde su suze curile svake noći. Na kraju, odlučila sam da odem, sa gorčinom u ustima i suzama koje su se slivale bez prestanka. U avgustu sam predala papire za razvod, a tada sam saznala da je imao drugu. Na njegov rođendan, zatekla sam ih zajedno. Samo sam mu čestitala i otišla, dok se on pravdao da je to bila ‘samo prijateljica’. To je bio trenutak kada sam shvatila da je ljubav koju sam osećala za njega postala samo bolna uspomena.
U trenucima kada je tražio da se vratim, nijedna njegova suza nije mogla da izmeri bol koji sam nosila tokom tog vremena. Vremenom sam saznala još mnogo stvari koje su mi lomile srce, ali ljubav je polako nestajala. Shvatila sam da emotivne veze imaju svoj redoslijed – one koje nas hrane i one koje nas uništavaju. Desetog februara sam se konačno razvela. Petnaest minuta pre ročišta, poslao mi je poruku: „Preklinjem te, nemoj da se razvodimo.“ Ipak, u sudnici sam jasno izjavila da želim kraj. Taj trenutak bio je oslobađajući, ali je u isto vreme bio i bolan.
Danas me povremeno zove da mi vrati stvari koje su ostale u našem domu. Na jednom od tih susreta, donio mi je dva poklona. Nakon skoro dve godine zaborava, odlučio je da sada poklanja. Međutim, nisam osjećala ništa osim olakšanja. Bila sam slobodna žena i znala sam da bih možda jednog dana mogla biti dobra supruga nekome ko će znati da me voli. Dok je plakao, molio da se vratim i poništim razvod, ja sam šutjela. Pitala sam se: „Kako se vratiti u krevet u kojem je druga žena ostavila svoje tragove?“ Osećala sam kako me preplavljuju uspomene koje su bile ispunjene srećom, ali i tugom.
Poklone nisam unijela u sobu. Pitala sam se šta oni sada znače, kome znače? Kako je moguće da me voli tek kada me izgubi, a kada sam bila pored njega, nisam postojala? Zar nešto može biti važnije od harmonije i mira u domaćinstvu gde dvoje ljudi podržavaju jedno drugo u dobrim i lošim trenucima? Na kraju krajeva, brak bi trebao biti timski rad, a ne borba za preživljavanje.
Poruka koju želim ostaviti svima je jednostavna: ne vređajte svoje žene, ne gasite ih i ne činite da se osećaju nevidljivo. Umesto poklona, darujte zagrljaj, poljubac, pitanje „Kako si?“ Ako već darujete, neka to bude iz iskrene želje, a ne kao poslednji pokušaj da ispravite godine praznine. Moji pokloni sada stoje u hodniku, s razlogom, jer za mene oni ništa ne znače. Čekaju da ih odnesu đubretari, kao što sam ja odnela iz svog života sve ono što me mučilo. Sve ono što sam mislila da je potrebno za sreću, a zapravo nije imalo vrednost.
Istina je jednostavna – ljubav nije u poklonima, već u pažnji i poštovanju. Kada toga nema, ne može biti ni braka. U tom trenutku, shvatila sam da je ključ sreće u zdravim odnosima, gde oboje partnera cene jedni druge i pružaju podršku. Osećam se jače i sposobnije nego ikad pre, jer sam naučila lekciju o ljubavi i gubitku. Brak može postati mesto gde se ljubav neprestano obnavlja, umesto da se gubi u zaboravu i nepažnji, ali samo kada oboje partnera rade na tome da budu prisutni jedan za drugog.
