Bruno Ivković, tada mladić od samo 21 godine, nosi sa sobom bolna, ali i posebna sećanja na užase rata. Jedan trenutak iz tog vremena zauvek mu je promenio život i vratio veru u ljudskost, čak i u trenucima kada se činilo da su milost i saosećanje nestali sa bojišta.
Nakon što je 1993. godine ranjen gelerima minobacačke granate u Pridragi, Ivković je bio zarobljen. Pripadnici različitih naoružanih grupa, uključujući rezerviste u uniformama JNA i naoružane četnike, nisu pokazivali nimalo sažaljenja prema zarobljenima. “Kada sam pao u njihove ruke, jedan od njih je odmah izvukao nož, spreman da me ubije,” priseća se Ivković, osvetljavajući koliko je tanka linija između života i smrti bila u tom trenutku.
Ali tada se pojavila svetlost u tami. Jedan čovek, obučen u uniformu s činovima JNA, stao je između Ivkovića i njegove sigurne smrti. Njegovo ime je bilo Jovo Knežević, oficir koji je rizikovao sopstveni život i sukob sa saborcima kako bi spasio Ivkovića. “Gotovo se potukao s njima kako bi me zaštitio,” kaže Ivković, sa zahvalnošću prisetivši se tog trenutka. Knežević je repetirao pušku, zabranivši bilo kome da mu naudi, a zatim ga sklonio u jednu kuću, gde mu je dao hranu i pružio utočište.
Iako je ubrzo potom prebačen u Benkovac, Ivković nikada nije zaboravio tog čoveka s velikim srcem. “Doživotno sam mu zahvalan jer mi je spasio život,” dodaje Ivković, sa emocijom u glasu.
Godine 2010, posle mnogo godina tišine, dogodilo se nešto potpuno neočekivano. Jovo Knežević je stupio u kontakt sa Brunom Ivkovićem, koji je tada živeo u Vukovaru. “Bilo je to šokantno, nisam mogao verovati da me zove,” priseća se Bruno. Nakon dužeg telefonskog razgovora, Knežević mu je ispričao da sada živi u Beogradu, ali da planira obnoviti svoju kuću u Kninu i da se želi vratiti na to mesto.
Nakon Uskrsa, Knežević je posetio Ivkovića u Vukovaru sa svojim sinom. Taj susret bio je posebno emotivan za obojicu. “Bio sam presrećan što sam ga mogao ugostiti,” kaže Ivković. Iako su daleko jedan od drugog, povremeno se čuju, i Ivković izražava nadu da će se uskoro ponovo videti.
Ova priča, prožeta sećanjima na rat i prijateljstvo, pokazuje da i u najtamnijim vremenima, ljudskost i hrabrost mogu prevladati. Jovo Knežević, oficir JNA, možda je bio deo suprotstavljene strane, ali u tom trenutku, za Ivkovića, bio je spasilac. “Nikada neću zaboraviti šta je učinio za mene. Zahvalan sam mu do kraja života.”
Brunova priča nosi poruku da, čak i u najtežim trenucima rata i sukoba, postoji nada. Ljudskost, hrabrost, i sposobnost da se pomogne drugome mogu svetleti i u najtamnijim trenucima.
