Elena je stajala ispred vrata, tražeći odgovor u Gabrielovom licu. Tišina koja je vladala među njima bila je gotovo opipljiva. „Možemo li ući?“ – upitala je mirnim glasom. Gabrielov pogled je na trenutak zalutao ka djeci koja su bila uz nju – dječaku tamne kose i djevojčici sa očima koje su bile identične Eleninima. Taj pogled ga je pogodio snažnije nego što bi mogao da prizna.
- Bez riječi, Gabriel je pomerio vrata. Kuća je bila gotovo nepromenjena, sa savršeno uređenim prostorijama koje su ipak delovale hladno i bez duše. Sve je bilo zamrznuto u vremenu, baš kao i on sam. Elena je tiho upućivala djecu da se smeste, dok je dječak, podignute brade i bez straha, pitao: „Je li on naš otac?“ Gabriel je zastao, a potom iskreno odgovorio: „Mislim da jesam.“
Elena je pokušala da razbije napetost, spominjući djevojčicu koja je sramežljiva i zove se Maria, dodajući da kad se opusti, ne prestaje da priča. Gabriel je odveo porodicu do sobe za goste, uvek spremne, ali gotovo nikada korišćene. Iako je pokušao da bude dobar domaćin – ponudio im hranu, uključio televizor – osećao se kao stranac u vlastitom životu.
- Kad se vratio, zatekao je Elenu kako drži staru vjenčanu fotografiju, koja je bila napola skrivena. Bez okretanja, tiho je rekla: „Nisi verovao da ću se vratiti, zar ne?“ Gabriel je odgovorio sa gorčinom koju je nosio godinama: „Šest godina, Elena. I sada se vraćaš – sa djecom.“
Elena je tiho objasnila da je pokušala da se javi, da je slala pisma, ali ona nikada nisu stigla. Tada je pomenula ime koje je otvorilo staru ranu – njegova majka. Bilo je jasno da je ona bila prepreka, zadržavala pisma i prekidala svaku vezu.
- „Zašto si nestala?“ – upitao je Gabriel, setivši se scenarija sa njenim šefom. Elena mu je objasnila da nije bilo prevare, nego straha. Kada je saznala da je trudna, bila je uplašena, a šef ju je odvezao do bolnice jer nije mogla da vozi. Gabrielov pogrešan zaključak o zagrljaju bio je samo trenutak podrške, a ne izdaje.
„Govorio si da ne želiš djecu“ – rekla je tiho. Gabrielove reči i optužbe su uništile njeno poverenje i nije mogla da ostane u braku ispunjenom sumnjama i tišinom.
- Zatim je iz torbe izvadila medicinski dosije. Maria je bolesna i potrebno joj je presađivanje koštane srži. Elena i Mihai nisu odgovarajući donori, a jedina nada je Gabriel. Zatečen, Gabriel je pogledao stranice pune medicinskih termina, shvatajući da možda upravo on drži ključ za život vlastite kćeri. Bez oklijevanja je rekao: „Obaviću testove. Šta god da treba.“
Tada je Maria ušla i upitala: „Je li ti mama ljuta?“ Gabriel je kleknuo ispred nje, pogledao je i rekao: „Ne, Maria. Nije ona kriva. Ja sam kriv što vas nisam poznavao.“ Djevojčica mu je dotaknula lice i šapnula: „Isti si kao u maminim pričama.“ Te reči su ga pogodile dublje nego što je očekivao. Elena je potvrdila da je pričala o njemu, ali ne kao o negativcu, nego kao o čoveku koji je nekada pogrešio.
U tom trenutku, Mihai je ušao. Pogledao je Gabriela u oči i pitao: „Hoće li Maria živeti?“ Gabriel mu je čvrsto stisnuo ruke i odgovorio: „Dat ću sve od sebe.“
Te noći nije mogao da spava. Prekopao je ormare i pronašao kutiju koju mu je ostavila majka. U njoj su bila pisma. Pisma koja mu Elena nikada nije prestala slati. Čitajući ih, shvatio je koliko bi sve moglo biti drugačije. Tada je shvatio da je dobio drugu priliku.
- Ujutro je pozvao bolnicu da zakaže testiranja, a zatim je nazvao svoj ured i rekao da uzima odmor – prvi put karijera nije bila na prvom mestu. Elena ga je zatekla u kuhinji kako nespretno priprema doručak. „Jesi li siguran da si spreman?“ – pitala je. Gabriel je nasmešio, iskreno, prvi put nakon mnogo godina: „Ne. Nisam spreman. Ali tu sam. I ovaj put – neću otići.“
Stara nepovjerenja su počela da nestaju pred novom odgovornošću. Gabrielov izbor je sada bio jasan – porodica je bila na prvom mestu.
