Voditeljka Dajana Paunović u emisiji Goce Tržan „Ako progovorim“ otvoreno je govorila o jednoj izuzetno ličnoj i dirljivoj temi. Ispričala je kako je razmišljala o svom poslednjem počivalištu i gde bi želela da bude sahranjena kada dođe kraj. U nastavku saznajte više o ovoj temi…
Dajana Paunović nedavno je otvoreno progovorila o temi koju većina ljudi izbegava ili odlaže za kasnije, pokazavši da je spremna da se suoči sa pitanjima o kraju života na veoma direktan način. Voditeljka je otkrila da se poslednjih meseci raspitivala o cenama grobnih parcela i razmišljala o tome gde bi želela da počiva. Njena prva ideja bio je Topčider, mesto iz detinjstva, koje je opisala kao prelepo i mirno, okruženo šumom i prirodom. Međutim, kada je shvatila da je taj deo sada postao pretrpan ljudima, priznala je da joj sama pomisao na gužvu stvara nelagodu i anksioznost.
- Ono što je posebno iznenadilo javnost jeste činjenica da je o ovoj temi razgovarala i sa svojim sinom, kojeg je dobila u braku sa producentom i voditeljem Žikom Jakšićem. Kako je ispričala, sinu je rekla da žele da se presele u kuću sa velikim dvorištem, naglašavajući da joj je važno da ima privatnost – i u životu, i jednog dana kada je ne bude.
U svojoj potrazi za informacijama, Dajana je kontaktirala i bivšeg supruga kako bi saznala koliko je on platio svoje grobno mesto. Žika Jakšić, iznenađen pitanjem, reagovao je mešavinom čuđenja i šale. Upitao ju je da li je normalna što o tome razmišlja u njenim godinama, a zatim u šali dodao da je mislio kako će ona završiti u Aleji zaslužnih građana. Ipak, Dajana je ostala pri svom stavu, objašnjavajući da život može biti nepredvidiv i da želi unapred da reši sve važne stvari kako ne bi opteretila porodicu u teškim trenucima.
- Kako je istakla u razgovoru za medije, njen stav nije vođen samo ličnim željama, već i odgovornošću prema bližnjima. Naglasila je da je važno planirati dok za to postoji prilika, jer nikada ne znamo šta donosi sutra. Za nju, unapred donete odluke o ovako važnim pitanjima predstavljaju način da se porodici olakša i da se izbegne dodatni stres u kriznim situacijama.
Reakcije na njenu otvorenost bile su podeljene – neki su je hvalili zbog hrabrosti i iskrenosti, dok su drugi smatrali da je prerano za takve planove. Ipak, njena priča otvara širu temu o tome koliko smo spremni da se suočimo sa realnošću kraja života i koliko smo voljni da donosimo praktične odluke koje se tiču i nas i naših najbližih.
Dajanin pristup pokazuje da razmišljanje o ovim pitanjima ne mora značiti pesimizam, već može biti izraz želje da se zadrži kontrola nad sopstvenim životnim izborima i posle smrti. Ona veruje u otvoren razgovor i transparentnost, pa i kada se radi o temama koje su često tabu u društvu. Bez obzira na to da li će njeno poslednje počivalište biti u Topčideru ili na nekom mirnijem mestu, njen primer podseća da pravovremeno planiranje može biti čin ljubavi i brige za one koje ostavljamo iza sebe.
