Kako izgleda život kad te zaborave oni za koje si živio? Radojka zna. Njene priče nemaju bajkovit kraj, samo tišinu, suze i stid. U nastavku članka saznajte Radojkinu priču o njenoj borbi kroz život i muke koje ima, a nikada nije mogla ni pretpostaviti da će joj se to desiti…
Radojka Petrović je žena čiji životni put nije bio ni lak ni jednostavan. Kroz godine se borila s raznim nedaćama, a danas, u starosti, prepuštena je brizi svoje sestre, jer od svoje dece ne dobija ni pažnju ni pomoć. Ono što je nekada bio topli dom ispunjen nadom i ljubavlju, sada je tišina koju ponekad prekine suza na njenom licu.
Kada je neko upita za njenu decu, oči joj se odmah ispune suzama. Nema snage ni da odgovori kako bi želela, jer istina je bolna. Neki od njih su se potpuno otuđili, toliko da ni ne zna gde su, ni šta rade. Ne javljaju se, ne pitaju kako je. A ona, žena koja je celog života davala sve za svoju decu, sada oseća da je zaboravljena.
- Radojkin život nije bio nimalo lak. Nakon razvoda, sve terete roditeljstva ponela je sama. Trudila se da ih izvede na pravi put, da im ništa ne fali, da imaju krov nad glavom, hranu na stolu i toplinu doma. Ruke kojima je radila dan i noć kako bi ih prehranila sada su iznemogle. Više nije u stanju da zaradi svoj hleb, niti da brine o sebi na način na koji je to nekada mogla.
U nedostatku drugih opcija, ponekad odlazi u grad i prosi. Kaže da je to poslednje što želi, ali nema izbora. Svest o tome da mora da se ponizi kako bi preživela dodatno je slama. Iako je smestila kod sestre, to za nju nije dom. I sama sestra živi teško, a Radojka ima osećaj da je samo još jedan teret.
- Osećaj da je nepoželjna i suvišna duboko je boli. Iako zna da joj sestra pomaže iz ljubavi, svaka pomoć joj je i podsetnik da je njena porodica zakazala tamo gde je trebalo da bude najjača – u saosećanju i pažnji.
Stručnjaci često naglašavaju da starije osobe ne bi smele da budu teret ni društvu, ni svojoj porodici. Psiholozi podsećaju da su stariji ljudi ti koji su nas podizali, hranili, učili i pružali ljubav. Njihova uloga ne prestaje kad odu u penziju, a pogotovo ne kad ostare. Nažalost, mnogi zaborave da su i oni nekada bili mladi, puni snage, spremni da se žrtvuju za svoju decu.
- Roditelji su često srce svakog doma, bez obzira na godine. Njihovo prisustvo ne bi trebalo da se podrazumeva, već da se poštuje i neguje. Često stari ne žele da se žale, ne govore da im je teško, jer ne žele da budu smatrani teretom. Ipak, osećaj usamljenosti i zapostavljenosti u njima tinja, tiho, ali uporno.
Psihološkinja Adriana Pejaković naglašava koliko je važno pokazati starijima da su voljeni, da nisu zaboravljeni. Ponekad jedan telefonski poziv, jedno pitanje kako si ili jedan zagrljaj znači više od bilo kakve materijalne pomoći. Ona podseća da su svi mi potencijalni starci i da način na koji danas tretiramo svoje roditelje oblikuje i našu sopstvenu starost.
- Zakonska regulativa jeste jasna – deca su dužna da izdržavaju roditelje ako oni nisu u – mogućnosti da se brinu o sebi. Međutim, zakon ne može da propiše ljubav, niti da je natera. Ona dolazi iz porodice, iz odnosa koji su građeni godinama. Ako je u detinjstvu bilo pažnje, brige i ljubavi, prirodno je da se sve to vrati kada roditelj ostari.
Radojka, i pored svega, ne traži mnogo. Ne očekuje skupe poklone, ni da joj deca dolaze svakodnevno. Njena jedina želja je jednostavna – da je pozovu, da je pitaju kako je, da je saslušaju. Kaže da bi joj i jedan poziv ulepšao dan, podsetio je da nije sama na svetu.
- Na kraju, ne ostaje mnogo toga da se kaže, osim poziva na razmišljanje. Koliko često mislimo na svoje roditelje? Da li ih dovoljno zovemo, obilazimo, pokazujemo da su nam važni? Jer jednom, kada ih više ne bude, ostaće samo tišina i pitanja na koja neće biti odgovora.
Radojkina priča je samo jedna u moru sličnih. I dok se mnogi stariji ljudi svakodnevno bore sa samoćom, siromaštvom i zaboravom, svi mi imamo priliku da budemo razlika u nečijem danu. Ponekad je to dovoljno.
