U današnjem članku otkrivamo kako je jedno naizgled jednostavno pitanje otvorilo duboke rane i pokazalo lice Zlatana koje retko ko poznaje. U nastavku pročitajte detalje njegove bolne priče koju prati i gubitak koji je na njega zauvek ostavio trag…
Zlatan Ibrahimović, jedan od najharizmatičnijih sportista današnjice, i dalje uspeva da izazove pažnju gde god da se pojavi – kako na terenu, tako i van njega. Trenutno u ulozi savetnika za vlasnika Milana tokom američke turneje, Ibrahimović je iskoristio priliku da se dotakne jedne od najosetljivijih i najličnijih tema: vere. U intervjuu za „The Athletic“, otvoreno je govorio o svom odnosu prema religiji, stvarima koje ga inspirišu, ali i o gubitku koji je duboko oblikovao njegovo shvatanje života.
- Kroz godine, Zlatan je često znao da izazove burne reakcije svojim izjavama o veri, naročito kada su u pitanju religiozni praznici. Međutim, retko je ulazio dublje u tu temu – sve do sada. Kada mu je novinar postavio direktno pitanje o njegovom ličnom odnosu prema religiji, imajući u vidu da mu je otac musliman, a majka katolkinja, Ibrahimović je bez zadrške rekao: „Ne. Ja ne praktikujem veru, verujem u poštovanje.“ Potom je dodao: „Kad kažem ‘samo Bog može da mi sudi’, kome se, zapravo, obraćam?“
Kako kaže, ta rečenica, koju je i istetovirao, nije odgovor na kritiku – već unutrašnja poruka njemu samom. Ističe da je do tog stava došao kroz bolna životna iskustva, naročito kroz smrt svog brata Sapka. „Gde je tada bio Bog? Ljudi se mole svakog dana, zahvaljuju se – ali kada mi je brat bolovao od leukemije, pomoć nije stigla“, rekao je. U tim trenucima, Ibrahimović je odlučio da snagu pronađe u sebi. „Ja sam sebi Bog“, zaključuje, pokazujući koliko je duboko lično proživeo patnju i koliko ga je to promenilo.
- Na svojim leđima nosi budističke tetovaže, ali, kako kaže, postavljene su tako da ih ne vidi svakodnevno – jer bi ga podsećale na bol. Njegov životni put nikada nije bio jednostavan. Odrastao je u Malmöu, u porodici jugoslovenskih imigranata. Majka Jurka je Hrvatica, otac Šefik Bosanac. Odrastanje u teškom okruženju, uz stroga pravila i siromaštvo, duboko je urezalo disciplinu u njegov karakter. Otac mu je, kako se seća, naređivao da se vrati kući pre 20 časova – a za minut kašnjenja sledile su posledice. U njegovom slučaju, to je značilo i fizičke kazne.
U autobiografiji „Adrenalin: Moja neispričana priča“, Ibrahimović se osvrće na možda najteži trenutak svog života – smrt brata Sapka. Sapko je, nažalost, izgubio bitku s leukemijom u 42. godini. Zlatan taj gubitak nosi u sebi svakog dana. Na leđima ima istetoviran datum bratovog rođenja – 30. april 1973. godine – i, iako nikada nije tetovirao noge, leđa su mu, kaže, postala mesto gde čuva najdublje uspomene.
- Sapkovo pogoršanje bilo je brzo. Prvi simptomi došli su iznenada – osećaj gubitka kontrole nad telom, kao da tone kroz pločnik i ne može da diše. Otišao je u bolnicu, a zatim je usledila dijagnoza: agresivna forma leukemije. Iako je isprva izgledalo da terapije pomažu, ubrzo je postalo jasno da bolest napreduje. Ibrahimović je tada igrao u Parizu, ali je redovno dolazio. Opisuje koliko ga je pogodio trenutak kada je video brata – otečenog, bez kose, slabog. „U tom trenutku, shvatio sam da ne mogu ništa. Fizički sam snažan, ali tada sam bio potpuno bespomoćan.“
Veruje da ga je Sapko čekao – da je odugovlačio poslednje trenutke kako bi se još jednom videli. „Kada sam došao, deset minuta kasnije – preminuo je. Znam da me je čekao.“ Otac je tada hteo da ga pokrije čaršavom, ali je Zlatan prekinuo gest: „Ne. Neka to uradi neko drugi.“ Bio je to trenutak kraja, koji nije želeo da prihvati. Sahrana je obavljena po muslimanskim običajima, a Zlatan je bio jedan od onih koji su brata spustili u grob. „Učinio sam to dva puta, ali sam stao. Da sam nastavio, morao bih priznati sebi da ga više nema.“
- Danas, Ibrahimović živi sa spoznajom da se sve može promeniti u jednom danu. „Ne razmišljam o starosti, ni o tome kako će mi izgledati tetovaže kad ostare. One su tu zbog sadašnjosti, ne zbog budućnosti. Naučio sam da cenim svaki trenutak, da budem što više uz sinove, jer sve može nestati preko noći – jedan lekarski pregled može preokrenuti ceo život.“
U ovim rečima ne govori samo sportska legenda – već čovek koji je prošao kroz gubitak, tražio odgovore, i izgradio sopstveni pogled na svet, lišen dogmi i tradicije. Njegova priča nije samo o fudbalu – to je priča o bolu, snazi, i učenju kako da živiš punim plućima, uprkos svemu.
