U nastavku Vam donosinmo ispovest jedne majke koja je proživila stravično iskustvo u stranoj državi bez ikog da joj pomogne. Ono što je desilo se tu noć će da pamti za čitav život…
Život ponekad može da se preokrene u samo nekoliko minuta – iz rutine ispunjene umorom i svakodnevnim brigama, u trenutak u kojem se sve svodi na instinkt, borbu s panikom i snagu roditeljske ljubavi. Upravo takvo veče preživela je mlada žena iz Bosne i Hercegovine koja se nedugo nakon porođaja pridružila svom suprugu u Nemačkoj. Njihovo ponovno okupljanje kao porodice trebalo je da bude spokojno i ispunjeno, ali život u stranoj zemlji bez prisustva bližnjih brzo im je postavio izazov koji nisu mogli da predvide.
- Te večeri, njen muž bio je odsutan – radio je noćnu smenu. Ostala je sama u stanu sa svojom bebom. Sve je delovalo kao uobičajena, mirna noć. Ipak, tišinu je iznenada prekinuo vrisak deteta – onaj koji protrese svaku majku do srži. Njena mala devojčica, stara svega nekoliko meseci, počela je da plače neprekidno i bez očiglednog razloga. Prvo je pokušala da je nahrani, zatim da je presvuče, ali ništa nije pomagalo. Kada je uz drhtave ruke izmerila temperaturu, brojke na termometru pokazale su 38,3 stepena.
Strah je počeo da raste. Sama, bez znanja nemačkog jezika, bez podrške i bez prethodnog iskustva u ovakvim situacijama, uradila je jedino što joj je u tom trenutku palo na pamet – uzela je bebu i krenula od vrata do vrata u zgradi, tražeći pomoć. Kucala je tiho, pa sve jače, ali odgovora nije bilo. Ljudi su možda spavali, možda su bili oprezni jer je bila nepoznata osoba ispred njihovih vrata, ili su se jednostavno uplašili cele situacije.
- Kada je već bila na ivici da se slomi, vraćajući se u stan sa uplakanom bebom u naručju, vrata jednog stana su se iznenada otvorila. Na njima se pojavila starija žena, Nemica, sa blagim osmehom i spokojnim pogledom. Bez mnogo reči, pružila je ruke i uzela dete, pozivajući majku da uđe. Bio je to gest iskrene ljudske dobrote – onaj koji ne zavisi od jezika, kulture ili vere, već od razumevanja i saosećanja.
Unutra, stan je bio topao i miran. Starica je nežno skinula odeću s bebe, natopila tkaninu alkoholom i pažljivo obrisala dečije telo. Umotala ju je u mekanu tkaninu i držala je dok se plač nije smirio. Temperatura je polako počela da pada, a beba, iscrpljena, konačno je zaspala. Pokretima ruku, starica je objasnila da je najverovatnije reč o izbijanju prvih zubića – čestom uzroku povišene temperature kod beba.
- Majka je bila i zbunjena i zahvalna. Pored toga što je njenoj ćerki konačno bilo bolje, nije mogla da ne primeti ironiju – alkohol, koji su ona i njen muž iz verskih razloga uvek izbegavali, sada je bio sredstvo koje je pomoglo njihovom detetu. U tom trenutku, sve sumnje i unutrašnje dileme su nestale. Najvažnija je bila dobrobit njenog deteta.
Prema izveštajima koji se sve češće pojavljuju u medijima, mnogi ljudi sa Balkana koji žive u inostranstvu suočavaju se sa sličnim izazovima. Posebno žene, koje dolaze u novu sredinu bez znanja jezika i bez podrške, često ostaju same sa svojim strahovima. Kada nastupi krizna situacija, to osećanje izolacije postaje još izraženije. Psiholozi koji rade sa dijasporom ističu da su ovakvi trenuci vrlo česti, i da mnoge majke izbegavaju da zovu muževe, osećajući teret odgovornosti i strah da ne ispadnu slabe ili nesposobne.
- Ipak, u tim najtežim trenucima, često se pojavi neko nepoznat – neko ko pruži ruku bez mnogo pitanja, neko ko prepozna strah i bol i odluči da pomogne. Upravo to je bila ta starica iz priče – nepoznata žena koja nije govorila isti jezik, ali je govorila istim srcem.
Kasnije te večeri, kada je sve prošlo, majka nije znala kako da ispriča suprugu šta se dogodilo. Zbog njihove vere, oklevala je da mu prizna da je korišćen alkohol, iako je znala da je postupila ispravno. Na kraju, odlučila je da sačeka sa svim detaljima. Ne zbog skrivanja istine, već iz straha da ne izazove nepotreban konflikt.
- U virtuelnim zajednicama širom Evrope, sve više žena iz dijaspore deli slična iskustva. Njihove priče su slične – borba s usamljenošću, sumnjama, strahovima – ali i snaga koja ih gura napred. Poruka koja se ponavlja je jednostavna, ali snažna: nisi sama.
Za ovu majku, ta noć nije bila kraj, već početak dubljeg razumevanja života u stranoj zemlji. Bila je to lekcija o hrabrosti, nežnosti i važnosti ljudskosti. Dve žene koje možda nikada više neće razgovarati, ostale su povezane nevidljivom niti zahvalnosti i pomoći – dokaz da empatija ne zahteva prevod.
