Dok telefoni postaju produžetak naše ruke, sve više roditelja shvata da je granica između korisnog i opasnog tanka poput ekrana koji svakodnevno gledamo. Jedna majka postavila je pitanje koje muči mnoge: kako zaustaviti dete da ne potone u digitalni svet? Odgovor koji je dala struka iznenadio je mnoge roditelje…
- U današnjem vremenu, kada su telefoni postali ključni deo svakodnevnog života, sve više ljudi zaboravlja kako izgleda pravi kontakt sa svetom oko sebe. Brzina, dostupnost i lakoća komunikacije doneli su brojne pogodnosti, ali i jedan veliki problem – ovisnost o mobilnim uređajima. Ono što je nekada bilo sredstvo komunikacije, sada se sve češće pretvara u izvor stresa, izolacije i emocionalne distance, naročito kod dece.
U okviru serijala “Pitajte psihologa” portala Žena.rs, jedna zabrinuta majka obratila se poznatom psihologu Leu Ivaniševiću sa pitanjem koje sve češće muči roditelje: kako pomoći detetu koje previše vremena provodi na telefonu, gledajući besmislene sadržaje poput kratkih videa i igrica? Majka nije usamljena u svojoj brizi – mnogi roditelji osećaju nemoć, svesni da su digitalni sadržaji i društvene mreže dizajnirani da zarobe pažnju korisnika, posebno najmlađih.
Psiholog Ivanišević objašnjava da problem ne leži u slabosti dece, već u načinu na koji tehnologija utiče na mozak. Digitalni sadržaji aktiviraju tzv. dopaminski ciklus nagrade, stvarajući osećaj kratkotrajnog zadovoljstva i potrebu za stalnim ponavljanjem. Mladi mozgovi, koji još nisu razvili kontrolne mehanizme, postaju posebno ranjivi. Ono što počinje kao zabava, lako prerasta u zavisnost.
- Roditelji, kaže Ivanišević, treba da budu realni i dosledni u postavljanju granica. Za decu od oko 12 godina, preporučeno vreme pred ekranom ne bi trebalo da prelazi sat vremena dnevno – što se poklapa sa smernicama Svetske zdravstvene organizacije. Međutim, on naglašava da zabrane same po sebi ne rešavaju problem. Stroga pravila bez objašnjenja ili razumevanja mogu stvoriti otpor, pa dete počinje da skriva svoje ponašanje umesto da ga menja.
Zato psiholog savetuje da roditelji uvode strukturu u svakodnevnicu. Jednostavna pravila – poput toga da se telefon ne koristi za vreme obroka, pre spavanja ili dok dete uči – mogu značajno pomoći. Takva pravila ne deluju kao kazna, već kao okvir koji pomaže detetu da uspostavi balans između digitalnog i stvarnog sveta.
Jedan od ključnih pristupa koji Ivanišević ističe jeste uključivanje deteta u proces odlučivanja. Kada roditelj sa detetom otvoreno razgovara o vremenu provedenom uz telefon, dete dobija priliku da razume razloge iza ograničenja. Ako dete samo predloži pravila ili se saglasi sa njima, veća je verovatnoća da će ih i poštovati. Na taj način razvija se osećaj odgovornosti i svesnosti o sopstvenim navikama, što kasnije može pomoći i u drugim sferama života.
- Psiholog takođe ističe da roditelji moraju biti primer ponašanja koje žele da vide. Ako dete stalno vidi majku ili oca sa telefonom u ruci, teško će poverovati da su granice zaista važne. Deca uče posmatranjem – zato, pre nego što ograniče vreme detetu, roditelji bi trebalo da preispitaju svoje navike. Kako ističu istraživanja, ponašanje odraslih ima ogroman uticaj na to kako deca doživljavaju tehnologiju i koliko zavise od nje.
Umesto da se fokusiraju samo na zabrane, Ivanišević savetuje da se deci ponude konkretne alternative. U mnogim slučajevima, deca posežu za telefonom iz dosade, usamljenosti ili potrebe za pažnjom. Uvođenjem sporta, hobija, druženja sa vršnjacima ili porodičnih aktivnosti, telefon polako gubi status glavnog izvora zadovoljstva. Kada dete otkrije da sreća i ispunjenost dolaze iz stvarnih iskustava, potreba za beskrajnim skrolovanjem postaje manja.
Posebno je važno da razgovori o digitalnim navikama budu vođeni s ljubavlju, a ne iz straha ili besa. Pretnje, kazne i panika često proizvode suprotan efekat – dete se povlači, gubi poverenje i još dublje tone u virtuelni svet. Umesto rečenica poput „Ako nastaviš tako, mozak će ti atrofirati“, psiholog preporučuje drugačiji ton: „Želim da tvoje oči, mozak i srce ostanu zdravi.“ Takav pristup stvara razumevanje i povezanost, a ne otpor.
- Još jedna česta greška roditelja jeste korišćenje telefona kao nagrade ili kazne. Time se dodatno pojačava privlačnost uređaja, pretvarajući ga u simbol moći i kontrole. Stručnjaci savetuju da se telefoni ne koriste u vaspitne svrhe, već da roditelji rade na razvijanju emocionalne samoregulacije kod deteta – sposobnosti da razume svoje emocije i reaguje bez potrebe za digitalnim begom.
Cilj, naglašava Ivanišević, nije u potpunom ukidanju telefona, već u stvaranju zdravog odnosa prema tehnologiji. Kroz dijalog, jasno postavljanje granica i zajedničke aktivnosti, deca mogu da razviju tzv. digitalnu otpornost – sposobnost da koriste tehnologiju bez potpadanja pod njen uticaj. To znači da će znati da prepoznaju manipulaciju, prekinu prekomernu upotrebu i zadrže kontrolu nad sopstvenim vremenom.
Na kraju, psiholog podseća da promena ne dolazi preko noći. Potrebno je vreme, strpljenje i doslednost. Savremeno roditeljstvo danas zahteva više truda nego ikada ranije – deca odrastaju u svetu ekrana, a roditelji moraju naučiti da budu njihovi vodiči, ne stražari. Balans između digitalnog i stvarnog života gradi se svakim zajedničkim razgovorom, svakim obrokom bez telefona, svakim satom igre, šetnje ili smeha.
- Jer, u svetu u kojem su telefoni postali deo nas, prava hrabrost je naučiti dete da život postoji i izvan ekrana – i da je taj život, u svojoj jednostavnosti i iskrenosti, mnogo vredniji od bilo kog digitalnog sveta.
