U današnjem članku Vam donosimo ispovest sina koji je skoro pa čitav život stideo se svoje majke. Da bi saznali kakvu je reakciju majka imala onda nastavite da čitate članak…
Prenosimo vam potresnu i duboko emotivnu priču o dečaku koji je zbog stida i nerazumevanja odbacio svoju majku – sve do trenutka kada je istina, ispisana u oproštajnom pismu, promenila sve.
- Kao dete, on je osećao sram zbog toga što je njegova majka radila kao kuvarica u školskoj kantini. Nije joj zamerao samo to što je obavljala fizički posao, već i način na koji je njeno prisustvo remetilo njegovu sliku o sebi. Njegovi drugovi su ga zadirkivali, smejali mu se jer je ona dolazila do učionice da ga pozdravi, a on, umesto da oseti zahvalnost i nežnost, osećao je stid i gnev. Tada, vođen detinjom potrebom da se uklopi i da se dopadne drugima, poželeo je da je više nema, izgovorivši joj reči koje nijedna majka ne zaslužuje da čuje: da ga sramoti, i da bi bilo bolje da umre.
Majka mu tada nije rekla ništa. Samo ga je pogledala ćutke, ranjena, ali dostojanstvena. On nije zastao da se zapita kako se ona oseća, nije se vratio po oproštaj. Nastavio je dalje, s planom da napusti sve što ga je podsećalo na nju.
- Uložio je trud u svoje obrazovanje, vredno učio i uspeo da ode u inostranstvo. U Singapuru je izgradio novi život – završio studije, zaposlio se, osnovao porodicu. Bio je ponosan na sebe, verujući da je napokon iza sebe ostavio ono što ga je u detinjstvu mučilo. Godinama nije imao kontakt sa majkom.
Ali onda, nakon mnogo vremena, majka je došla da ga poseti. Nije znala ni gde tačno živi, ni kako će je dočekati. Samo je došla – sa željom da vidi sina i svoje unuke. Pojavila se na vratima, skromna i nenametljiva, ali reakcija nije bila kakvu bi majka poželela. Njegova deca su je ismevala, a on joj je, pun besa, rekao da je nepozvana i da mu plaši decu. Naredio joj je da ode, bez pitanja, bez zagrljaja, bez sećanja. Ona mu je, kao i ranije, samo tiho odgovorila: „Oprostite, mora da sam pogrešila kuću“, i otišla.
- Godine su prošle. Jednog dana stigao je poziv za godišnjicu mature. Svojoj supruzi je rekao da ide na poslovni put, a nakon proslave, iz puke radoznalosti, svratio je u rodno mesto. Tamo je saznao da mu je majka umrla. Ljudi iz komšiluka dali su mu pismo koje mu je ostavila. Tek tada je čuo istinu koju nikada nije znao.
U pismu, majka mu je još jednom izrazila ljubav. Izvinila mu se što je došla do njegove kuće i „preplašila“ mu decu. Rekla je da je ponosna što je uspeo u životu i da joj je žao što je bila teret. Ali ono što je sledilo zauvek mu je promenilo pogled na prošlost.
- Kao dete, on je u nesreći izgubio oko. Lekari su rekli da ne postoji šansa da mu se vid povrati. Njegova majka, želeći mu život pun boja, pokreta i svetla, odlučila je da mu da svoje oko. Ona je živela s prazninom, s pogledom jednog oka – ali s ponosom jer je njen sin mogao videti svet kroz njene oči. Nikada mu to nije rekla. Nije tražila zahvalnost, nije tražila priznanje. Samo je volela, kako to majke umeju – tiho, bezuslovno, nevidljivo i potpuno.
Ova priča danas kruži internetom jer duboko dotiče sve one koji je pročitaju. Nije to samo priča o majci i sinu – to je podsetnik na to koliko lako zaboravimo da su naši roditelji ljudi. Ljudi koji vole, pate i žrtvuju se u tišini. Ljudi čiju dobrotu često prepoznamo tek kad ih više nema.
Možda nikada nije kasno za oproštaj, ali ponekad kasni toliko da ga više nemamo kome dati. Zato je ova priča i opomena – da ne čekamo poslednje pismo, da ne saznamo istinu tek kada je više ne možemo zagrliti. Jer ljubav majke se ne meri rečima, već delima – i često se vidi tek kada zaćuti.
