U današnjem članku na temu glumca Dejana Matića, prisećamo se života i rada umetnika koji je svojim ulogama ostavio neizbrisiv trag na domaćoj sceni. Njegova harizma, posvećenost i sposobnost da svaku rolu pretvori u snažnu priču obeležili su čitavu jednu epohu. U nastavku pričamo više o njegovoj priči koju će svet dugo da pamti…
Rođen 1963. godine u Beogradu, Dejan Matić još kao dete pokazivao je izuzetnu sklonost ka umetnosti. Njegov razvojni put prirodno ga je doveo do Fakulteta dramskih umetnosti, gde je diplomirao 1990. godine. Tokom studija, imao je priliku da uči od profesora Milenka Maričića, čiji je pristup glumi ostavio dubok trag na njegov stil. Podstican na istraživanje unutrašnjih slojeva lika, Matić je izgradio glumački izraz utemeljen na emotivnoj iskrenosti i scenskoj autentičnosti.
- Prve profesionalne korake napravio je na sceni Ateljea 212, gde mu je poveren niz složenih i zahtevnih uloga. Publika i kritika prepoznali su ga kao glumca koji i najmanjim gestom ume da prenese unutrašnji svet svojih junaka. U periodu između 1993. i 1997. godine bio je deo Malog pozorišta „Duško Radović“, gde je osvojio simpatije gledalaca svih generacija. Njegova energija i sposobnost da kombinuje humor i dramu posebno su došle do izražaja u televizijskim serijama „Moj rođak sa sela“ i „Otvorena vrata“, gde je uspevao da stvori likove koji su izgledali blisko, poznato i životno.
Iako se afirmisao kao glumac, Matić nije želeo da ostane u okvirima jednog izraza. U njemu je postojala neprestana potreba za stvaranjem. Zajedno sa kolegama Draganom Jovanovićem i Radetom Markovićem osnovao je pozorišnu trupu T. Kuguar. Njihove predstave nisu bile samo zabava – one su otvarale pitanja, izazivale publiku da preispituje društvene norme i sopstvene stavove.
- Godine 1996. Matić je zakoračio i u muzički svet. Kao jedan od osnivača rock sastava VIS The Kuguars, spojio je glumu i muziku u jedinstvenu umetničku celinu. Njihovi nastupi bili su više od koncerata – oni su ličili na scenske predstave, ispunjene pričama, pokretima i emocijama. Tekstovi pesama često su bili lični, protkani temama identiteta, otuđenja i nade. Publika, i kod nas i u inostranstvu, prepoznala je dubinu tog izraza, a bend je stekao status kultnog.
Radoznao po prirodi, Matić se 1997. godine posvetio još jednoj strasti – ronjenju. U početku je to bio hobi, ali se ubrzo usavršio i stekao licencu instruktora. More i podvodni svet postali su mu novi izvor inspiracije. Podvodna fotografija kojom se bavio nije bila samo tehnički dobar snimak; svaka slika nosila je osećaj mira, tišine, ali i blage nelagode koju izaziva susret sa nepoznatim. Ispod površine vode pronalazio je motive koji su, poput njegovih uloga, nosili iskrenu emociju i suštinsku poruku. Njegove izložbe privlačile su posetioce željne umetnosti koja govori direktno, bez nepotrebnog sjaja.
- Kolege ga pamte kao osobu koja ume da sasluša i pruži savet. Bio je diskretan, ali uvek prisutan, spreman da podrži mlađe umetnike i prenese im svoja iskustva. Njegova rečenica „Umetnost je jezik koji prevazilazi sva ograničenja“ i danas odjekuje kao nit koja povezuje sve one koji veruju u stvaralaštvo. Nije težio popularnosti radi nje same – tražio je istinu, kako na sceni, tako i izvan nje.
Njegov odlazak izazvao je tugu širom kulturne scene. Pozorišta, galerije i institucije već najavljuju retrospektive, reprize i izložbe posvećene njegovom radu. Ono što je ostavio iza sebe nije samo spisak projekata, već trag u ljudima i u umetnosti. Bio je glumac, muzičar, fotograf, ali pre svega most između različitih formi izražavanja i između ljudi koji ih stvaraju i onih koji ih doživljavaju.
Priča o Dejanu Matiću ne završava se njegovom smrću. Ona traje u kadrovima njegovih predstava, u stihovima koje je pevao, u fotografijama koje je beležio i u sećanjima svih koji su ga poznavali ili kroz njegov rad osetili deo njegove iskrene umetničke duše.
