Slavica je odlučila da posluša savete bake i preuzme nasledstvo, uprkos očekivanjima porodice i tradiciji. Ta odluka izazvala je sukob sa bratom, koji je njen potez doživeo kao izdaju, ali ona ne žali ni za čim. U nastavku otkrivamo kako je prekršila običaj i kako se nosi sa posledicama svoje odluke…
U Srbiji, još od malih nogu, mnoge devojke odrastaju uz nepisano pravilo da se nasledstvo uglavnom pripisuje muškarcima, dok se sestrama preporučuje da se uzdržavaju i ne traže svoj deo. Stara narodna mudrost često glasi: „Udaće se i imaće svoju kuću, a kod brata i snaje treba da dođeš u goste i ništa ne uzimaš.“ Takvo uverenje prenosilo se s generacije na generaciju, a Slavica iz Jagodine je odrasla uz upravo takva pravila. Njena porodica je vaspitavala ćerke da budu dobre sestre, da ne prave probleme i da svoj deo života grade kroz brak, a ne kroz porodično nasledstvo. Ipak, zahvaljujući svojoj baki, Slavica je naučila nešto potpuno drugačije – lekciju koja će joj promeniti život i od koje je kasnije imala ogromnu korist.
- Od malih nogu, Slavica i njen brat Dragan delili su sve. Slatkiše, sitne novčane iznose koje bi im roditelji dali, igračke, radosti i tuge – sve su delili podjednako. „Moj brat je, mislila sam tada, najbolji čovek na svetu,“ priseća se Slavica. Roditelji su joj često govorili da ne treba da traži ništa od Dragana, jer će, kad se uda, imati sve što joj treba od muža. Slavica je ćutala, klimala glavom i trudila se da bude dobra sestra, ali je njena baka Slavka, po kojoj je dobila ime, imala drugačije mišljenje. Ona je od malih nogu Slavici govorila da svaka ćerka ima pravo na svoj deo imovine i da nikada ne sme da se odrekne onoga što joj pripada.
Baka je znala iz ličnog iskustva zašto je to važno. Ona i njene sestre su u mladosti sve ostavile svojim braćama, a oni su, kako kaže, u mnogim slučajevima u brak ušli sa ženama koje nisu pokazivale poštovanje prema onome što je ranije pripadalo njihovim porodicama. „Ne pravi istu grešku kao mi,“ govorila je baka. „Uzmi svoj deo, ne zato što hoćeš da se prepireš, nego zato što ti pripada. Ako te brat ili snaja ne poštuju, to nek ide njima na čast.“
- Te reči su ostale duboko u Slavicinom sećanju. Kad je došao trenutak očeve smrti i s njom advokat sedela za sto, odlučila je da stane iza onoga što joj pripada. „Imam pravo na svoj deo i ne odustajem,“ rekla je. Od tog trenutka nastala je tišina – teška, gorka i napeta. Brat Dragan je spustio glavu, a snaja je pogledala Slavicu kao da je učinila nešto nepodnošljivo. Komšije su šaptale, kritikovale i komentarisale: „Kako je mogla da traži deo od rođenog brata, još kad je jedini sin, muškarac sa troje dece…“
Ipak, Slavica nije poklekla. U svojoj glavi brojala je svoja deca i shvatila da su i ona podjednako vredna, da imaju pravo na deo imovine, kao i deca njenog brata. Njena ljubav prema sopstvenoj porodici, poštovanje prema pravdi i ono što je naučila od bake, bili su jači od očekivanja i pritisaka okoline.
- Posle meseci dogovaranja, pregovaranja i suočavanja sa pasivnim otporom, Slavica je konačno dobila ono što joj pripada – deo zemlje i staru kuću na selu. Bratu je ostao stan u Jagodini. Taj trenutak nije bio samo pravno ostvarenje prava, već i emotivno oslobađanje. Slavica je konačno mogla da gradi svoj život, svoj prostor i da stvori dom kakav je oduvek želela.
Danas, godine kasnije, u toj kući Slavica pravi zimnicu, uređuje malu baštu, sadi paradajz, papriku i krompir. Njena deca dolaze vikendom, sada već sa svojom decom, a muž pomaže oko kuće. Slavica dočekuje svoju porodicu toplom pitom i osmehom, osećajući mir koji je sama stekla. Sve što ima – uzela je, jer je imala pravo. Nikome nije dala ništa jer bi to pripadalo njoj i njenoj porodici.
- Iako je njen brat Dragan prekinuo komunikaciju, a njihova veza je ostala hladna, Slavica ne žali. Naučila je vrednu lekciju – kad nemaš ništa, nemaš ni glas. Niko ne poštuje nečije tiho odricanje i pasivnost, a prava se moraju ostvariti. Ta životna lekcija postala je temelj vrednosti koje prenosi svojoj deci. Svojim ćerkama je jasno rekla: „Ne odriči se imovine! Ne radi to zbog mira u kući, jer taj mir nikada neće biti potpun kad dođu prazni dani i tišina. Uzmi ono što ti pripada.“ Sinu je poručila da nikada ne sme da pomisli da sestrama uskrati ono što im pripada. Ako bude pokušao, ona će odmah reagovati i obratiti se notaru da napiše testament.
Za Slavicu, baka Slavka i dalje ostaje simbol mudrosti i zaštite. Svake nedelje pali sveću u znak zahvalnosti baki koja je, iako više nije među živima, spasila njen život i probudila je da se zauzme za sebe. Da nije bilo bake, možda bi Slavica i dalje ćutala, gledala u pod i posmatrala kako drugi broje njenu tišinu kao slabost.
Ova priča pokazuje koliko je važno da žene prepoznaju sopstvena prava i da se ne plaše da traže ono što im pripada, bez obzira na pritiske porodice ili društva. Nasledstvo, koje može biti izvor nesuglasica, takođe je lekcija o samopoštovanju, pravdi i borbi za ono što je po zakonu i životnom pravu njihovo. Slavica je primer kako hrabrost i mudrost prethodnih generacija mogu oblikovati život jedne žene i njene porodice, ostavljajući trajno nasleđe za buduće generacije.
