Prva ljubav na sve nas ostavi jedan veliki trag, to nije samo uspomena, to je deo nas. Tako Vam u današnjem članku donosimo priču o takvoj jednoj mladoj ljubavi i neostvarenim snovima…
Priča o Esmi nije samo priča o ljubavi. To je priča o vernosti, nadi i tihoj snazi jedne žene koja je celog života ostala verna jednom obećanju, jednoj rečenici, jednom trenutku. Kad je imala svega devetnaest godina, upoznala je vojnika iz druge zemlje. Bio je stacioniran u njenom gradu samo tri meseca, ali tih devedeset dana postali su ceo jedan život u njenom srcu. On joj nije obećao mnogo – nije govorio o braku, deci ili velikim planovima. Samo joj je dao maramu s mirisom lavande i rekao da će se vratiti. Na istom mestu. U isto vreme.
I otišao je. Voz je odvezao njega, a ona je ostala. I počela da čeka.
- Svaki ponedeljak ujutro, i svaki petak predveče, Esma bi stajala na istom peronu. U kosi – ista marama. Godine su prolazile, svet se menjao, ljudi su dolazili i odlazili. Njene prijateljice su se udavale, rađale, starile. Esma nije. Nju vreme nije menjalo spolja, koliko iznutra. Njena vera ostala je netaknuta, njena nada postojana, čak i kad su je deca zadirkivala ili kad bi joj stariji trgovci donosili stolicu da se odmori. Bila je poznata kao “ona što čeka vojnika”.
U četrdeset petoj, prišao joj je stariji gospodin u uniformi. Imao je šešir, štap i umoran pogled. Pitao je tiho da li nekog čeka. Ona je samo potvrdila, jednostavno, kao da se nikad nije dvoumila. On je, sa setom u glasu, rekao: „Možda i jeste došao… samo u krivom trenutku.“
- Vreme je prolazilo, ali Esma nije prestajala da dolazi. Sada već s belim pramenovima u kosi, stajala je pored istog stuba, nepomična, kao senka uspomene. Ljudi su počeli da zaboravljaju njenu priču, ali ona nije. Njen svet bio je u 17:05 – u času kad je voz odlazio tada, pre toliko godina.
I tako sve dok se nije pojavila mlada novinarka, tragajući za pričama o izgubljenim ljubavima. Poslali su je da nađe Esmu, da čuje od nje šta znači čekati nekog celog života. Pitala ju je zašto nikada nije odustala.
- Esma joj je, mirno i bez žaljenja, odgovorila: „Nije mi obećao ljubav. Nije rekao da će me oženiti, da ćemo imati decu. Rekao je samo da će se vratiti. A ako ja ne budem ovde kad dođe… onda sam ga ja izdala.“
Te reči duboko su dotakle mladu novinarku, i ubrzo je priča objavljena. Ljudi su se ponovo setili Esme, počeli da dolaze, da je gledaju s drugačijim očima – ne više kao čudakinju, već kao simbol vere, strpljenja i čistote emocije.
Tri sedmice kasnije, stiglo je pismo. Bez potpisa, iz Nemačke. U njemu samo jedna rečenica:
„Nisam te zaboravio. Vratim se svaki put kad zatvorim oči.“
- Te godine, Esma je preminula. Tiho, bez pompe, kao što je i živela. Kad su rođaci počeli da pakuju njene stvari, ispod kreveta pronašli su malu kutiju. U njoj – pažljivo složena marama s mirisom lavande, osušeni cvetovi i stari železnički sat. Sat je stao tačno na 17:05 – vreme kad je onog davnog dana voz otišao. Ispod sata je bila poruka:
„Ako te ikad nađe, reci mu da sam čekala. I da nije zakasnio – jer srce nikad ne zaboravi.“
Esma nije živela bajkoviti život ispunjen romansom, ali je živela u istini svog srca. Njen život bio je posveta ljubavi koja nije tražila ništa, a dala je sve. Njena tišina bila je glasnija od svih priča koje su ljudi pričali. A njena marama – najlepši simbol vernosti u svetu koji prečesto zaboravlja šta znači ostati.
